- Video spot:

- Poster:

- Organizovanost sindikata Vojvodine

 

 


O nama

SINDIKALNI POKRET  NA TERITORIJI AP VOJVODINE
-ISTORIJA SAVEZA  SAMOSTALNIH   SINDIKATA  VOJVODINE-

Savez samostalnih sindikata  Vojvodine, kao sastavni deo  Saveza  samostalnih sindikata Srbije, baštini tradiciju matične organizacije koja traje više od 100 godina, tačnije od  1903. godine i osnivanja  Radničkog Saveza  - s tim što je važno naglasiti da teritorija  na kojoj deluje  SSSV  a to je teritorija  AP Vojvodina, tada nije bila u sastavu  Srbije.
Prvi oblici  organizovanja radnika na teritoriji današnje APV zabeleženi su  uoči  buržoasko-demokratske revolucije 1848/49.godine. Bila su to, uglavnom, zanatska društva i  sezonski radnici u poljoprivredi.
Prva radnička organizacija u Novom Sadu "Potporna i putnička blagajna novosadskih tipografa", osnovana je 1867.godine. Dokaz dobre organizovanosti grafičkih radnika je i  štrajk u štampariji  Arse Pajovića  u Novom Sadu ,  1882.godine.
Borba radnika za veća prava i njihovo organizovanje u radničke organizacije u Vojvodini, nastavlja se  do kraja  19. veka,  pa i do početka Prvog svetskog rata  pod direktnim uticajem Pešte.
Između  dva svetska rata, a  posle  ulaska teritorije Vojvodine u Srbiju, odnosno,  zajedničku  državu, radnički pokret i na ovoj teritoriji je trpeo sve  posledice oštre klasne borbe, diktature i  zabrana sindikalnih i levičarskih pokreta.
Posle oslobođenja zemlje 1945.godine, u izmenjenim društveno-ekonomskim uslovima, dolazi do obnove rada sindikata i to kao jedinstvenih sindikata Jugoslavije, uz formiranje Zemaljskih odbora po Republikama, odnosno   Pokrajinskog odbora Vojvodine  i  Oblasnog odbora Kosova  i Metohije.
1948.godine Jedinstveni Sindikati Radnika Jugoslavije menjaju naziv u  Savez  sindikata  Jugoslavije, dok  na republičkom  nivou, pa i za Srbiju  postoji  " Savez Sindikata Jugoslavije  za Srbiju".
U  uslovima obnove porušene zemlje i planske socijalističke privrede, sindikat (čiji su članovi bili svi zaposleni), bavio se pitanjem povećanja proizvodnje, snabdevanja radnika životnim namirnicama,  obezbeđivanja  stanova za radnike, obrazovanja radnika i sindikalnih aktivista, zaštite na radu ali i sportsko-rekreativnih  aktivnosti,  kao  i   tarifnom politikom i  zaradama.
Posebna etapa u razvoju  sindikata na ovom prostoru počinje 1950.godine "uvođenjem" samoupravljanja, odnosno, zakonskim proglašenjem državnih privrednih preduzeća za  opštenarodnu imovinu kojom upravljaju  radni kolektivi.
Uz  već  postojeću ulogu, sindikat dobija novu – u  postupku izbora radničkih saveta i njegovih organa. Radnički  saveti su imali  odlučujuću ulogu  u  određiivanju  plata za radnike ali su  prilikom donošenja   pravilnika  o platama  morali dogovoriti se sa   sindikatom.
Sa razvojem privrede  i njenih  mogućnosti, pre svega zbog povećanja produktivnosti, naravno  uvek pod velikim uticajem  Komunističke Partije Jugoslavije,  Sindikat počinje  više da se bavi lokalnim temama ( komunalnim uslugama, zdravstvenom zaštitom, stambenom izgradnjom )  ali   i  da zastupa  stav   manje  centralizovane  raspodele  dohotka između privrednih organizacija i države – zalaže se  da što više ostaje preduzećima. Takva  raspodela omogućuje da se i  tzv. unutrašnja raspodela dohotka počinje vršiti na osnovu analitičke procene radnog mesta uz vrednovanje učinka čime se obezbeđuje rast  ličnih dohodaka u skladu sa rastom proizvodnje i produktivnosti.
U ovom periodu, tačnije 1964. godine posle dugogodišnjeg zahtevanja od strane sindikata u svim radnim kolektivima je uvedena 42-časovna radna nedelja.
Takođe, organizaciono, u ovom periodu dolazi do ukrupnjavanja granskih sindikata  jer je  njih dvadesetak svedeno na šest .
Najdinamičniji  period    svog razvoja, Savez  sindikata  - na svim nivoima,  je imao  od 1965.godine, godine prve privredne reforme – pa do 1989.godine – kada  se donošenjem  Ustava Srbije uvodi  politički pluralizam zasnovan na svojinskom pluralizmu i tržišnoj ekonomiji.
Bio je to period  velikog uspona i razvoja  privrede  SFRJ, perioda u kome je industrijalizacija zemlje koja je u obnovu 1945. godine ušla kao  razorena, poljoprivredna zemlja  bez infrastrukture, dostigla  svoj maksimum  – što je radničkoj klasi  omogućilo  rast životnog standarda  nezabeležen u dotadašnjoj istoriji na ovom prostoru ali  i uporedno, na  istoku Evrope.
Savez  sindikata, doduše kao  društveno-politička organizacija    i deo  tzv. kako se u to vreme govorilo "subjektivnih snaga na čelu sa  SKJ (bivša  KPJ) " , kao  zastupnik  interesa  radničke klase tada  u žargonu "neposredna radnička  organizacija", takođe je  dostigao zenit   u masovnosti  i ekonomskoj snazi.
Ogromne  globalne  promene, silazak sa  svetske scene  jednog društveno-ekonomskog sistema  i  prelazak  društava   država  Istočne Evrope – pa i država nastalih na teritoriji    SFRJ  koja se raspala  u  ratu,  u  drugi, označava novi početak   i  za  Savez  sindikata  Srbije  i Savez sindikata Vojvodine -  kao deo istog.
Osnovna  promena  koja je "pogodila"  sindikat je da  on prestaje biti društveno-politička i  postaje interesna, dobrovoljna organizacija  zaposlenih, nezavisna od države, poslodavaca i političkih partija.
Početne godine ovog perioda (od 1990.god.) za Savez sindikata su dale izazov reučlanjivanja članstva, obzirom na pluralizam i sindikalnog pokreta. Ovaj proces je obavljen uspešno i oko 90% zaposlenih se tada izjasnilo za pripadnost  Savezu  sindikata Srbije.
U periodu koji je  usledio, Savez sindikata  Vojvodine se afirmisao  kao uspešan a i  dobro organizovan  deo Saveza sindikata  Srbije.

 

2019. V3.0