Srbija je osmu godinu zaredom nastavila pad na globalnom rangiranju zemalja prema percepciji korupcije u javnom sektoru. Zemlje se ocenjuju na skali od 0 (veoma korumpirane) do 100 (veoma čiste). Prosečna ocena u Evropi je 56, a među članicama EU 62.
U 2024. godini, Srbija je imala indeks 35, što je nastavak njenog opadanja. Zemlje sa manjkavom demokratijom, među kojima je i Srbija, imaju prosečan indeks od 47.
Na prvom mestu ponovo je Danska (90), a slede Finska (88) i Singapur (84) i Novi Zeland (83). Na dnu tabele nema značajnih promena: Južni Sudan ima indeks 8, Somalija 9, Venecuela 10, a Sirija 12.
Srbija se nalazi na 105. mestu od 180 rangiranih zemalja, zajedno sa Ukrajinom. Ovo je najlošiji plasman od 2012. godine, kada je počela primena sadašnje metodologije rangiranja, saopštila je Transparentnost Srbija.
U regionu, samo Bosna i Hercegovina ima lošiji indeks od Srbije, sa ocenom 33. Severna Makedonija ima indeks 40, Mađarska 41, Albanija 42, Bugarska 43, Crna Gora i Rumunija 46, dok Hrvatska ima indeks 47. Kosovo, koje se zasebno rangira, ima skor 44. Unutar bivše SFRJ, Slovenija je daleko najbolja, sa indeksom 60, što je za četiri poena bolje nego prošle godine.
Nedavno usvojenom Strategijom za borbu protiv korupcije Vlada je postavila cilj da Indeks percepcije korupcije, kao indikator napretka, poraste sa 36 u 2023. godini na 43 do 2028. godine, što odgovara globalnom proseku, od kojeg Srbija trenutno zaostaje osam poena.
U javnosti se stvara zabuna jer se pod borbom protiv korupcije često obuhvataju i problemi koji nisu direktno povezani sa korupcijom, poput privrednog kriminala i utaje poreza, što stvara lažnu sliku o većim rezultatima.
Takođe, nije dovoljno jasno šta je urađeno u vezi sa zloupotrebama službenog položaja, mitom, trgovinom uticajem i javnim nabavkama. Netransparentno ugovaranje infrastrukturnih projekata izaziva pitanja zašto se dokumenta ne objavljuju, a novinari istraživači često otkrivaju slučajeve korupcije koji se nisu istražili. Takođe, donošenje posebnih zakona za projekte narušava pravni sistem i smanjuje konkurenciju u javnim nabavkama.
Pitanje zašto institucije zadužene za borbu protiv korupcije ne reaguju, kao i koja su njihova stvarna ovlašćenja, ostaje bez odgovora. Ovo sugeriše da postoje moguće prepreke u njihovom delovanju, bilo da su zakonske, institucionalne ili praktične.